Građani:”Puk’o si”. Vođa:”Znam šta si ti, a šta sam ja?”
Otkako sam prvi put na slikama sa protesta videla onu parolu “Puk’o si” upućenu gospodaru Vučiću- žulja me. Ne razumem šta zapravo znači?
Da li je nepoznati autor sa “puk’o si” hteo da narodski u maniru parole “Gotov je” ondašnje revolucije pripreti sadašnjem Vladaru da mu se bliži kraj ili da mu, žargonski, konstatuje ludilo. U oba slučaja, ne mogu da odolim utisku da parola “Puk’o si” onoga kome je upućena tera da uporno u maniru nedoraslog klinca provocira “Znam da šta si ti, a šta sam ja?”.
Davno posrnuli i utrnuli na štipanje savesti, u bar jednom činu suočavanja sami sa sobom, vreme je da, pre svega, priznamo “Pukli smo!”. I iza takvog transparenta da stanemo. Redom.
I da se ne odvajamo na dve, tri i “neznamdabrojimdodeset” Srbije u bircuzu koji zovemo državom. Jer, u tom bircuzu danas na crtu, bez veresije, sa platnog spiska, jedu i piju- svi repovi naših dobrih i loših izbora. Rame uz rame. Jedni drugima na glavi. Zapravo o našem trošku. Jedu i piju skromno ili samo bahato naše komšije, prijatelji, poznanici. Zapravo- mi.
Na izborima ljuti protivnici s leva na desno, a ostalih dana u četiri godine naših mandatnih života- jadikuju ili se cerekaju na temu kada smo i kako stvarno pukli.
Znaju, a znamo i mi da, na kraju krajeva, svezajedno glumatamo i lojalnost Vođi i buntovnost kontra sistema.
Kao glumci u amaterskom teatru, preglumili smo, pa smo pukli.
Zato, pre svega, neka u istu kolonu stanu oni koji su slavili što “gotov je”- samo da bi kao spomenicu dobili “život za stalno” ili uhlebljenje u državnoj službi, zajedno sa onima koje danas nazivamo “botovi”.
Neka stanu oni koji za dve crvene ili paket hrane prodaju za glas na izborima. I oni koji veruju da je reći istinu na prazan stomak ili poslušati savest, a ne trbuh- čin velike hrabrosti.
I oni koji se inače sa osećajem gađenja, uvek ispod cenzusa, drže po strani i uvek su im oni drugi krivi. Neka i oni stanu.
Pa da, kao oni koji bi da povrate pristojnost i izgubljeno poštenje: Mi, građani Srbije, studenti, profesori, radnici,policajci,vojnici,politički aktivisti, Evropejci, tradicionalisti, elitisti, gradski i seljaci, svaki krug dvojke i sva provincija- priznamo. Pukli smo u oba moguća tumačenja. Dogurali smo do kraja i konstatujemo sami sebi ludilo. Pukli smo i kao građani i kao ljudi.
Umesto upiranja prstom u onog našeg ili njihovog Spasitelja i Diktatora,možda će “SRAM MENE BILO” imati lekovito dejstvo ili pokazati da smo pre nego “onom tamo” poručimo “Puk’o si” kadri da savladamo otpor prema preko potrebnoj sopstvenoj terapiji.
Slučajevi bez epiloga (online inventar) 